Vladimir Petrović

Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи?

Ако претпоставимо да живимо у хришћанском поимању бивствовања да ли нам шта значе Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 14, 34-35) Да ли нам ове речи нешто значе и да ли можемо да их применимо у свом животу. Ако не, запитајмо се да ли носимо било шта хришћанско у себи.

Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско.   На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупног хришћанства, традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите.

A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу… То је исто као и захвалност Богу што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.

Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже.

Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу.                      

А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

Послушајте ову генијалност:

Пре писања овога чланка запитао сам се: зашто ово уопште писати и зар ће моје реченице погодити некога и побудити га на добро? Веровали или не, ја ћу  написати чланак о баченим и уништеним животима и да будем мало јаснији, написаћу чланак о људима који су одбачени и несхваћени, о људима коју су своју измишљену срећу нашли у измишљеном свету, у којем им нико неће приговарати како су обучени, какву „мјузу“ слушају или како се понашају. А, тај свет је дрога.

            Родитељи ће на ово рећи: „Ја сам био запослен, имао сам доста обавеза, нисам могао  да контролишем своје дете, препуштам  га лекарима, и за то ћу платити.“ И томе нема краја. А ја их питам, где су били кад је њихово дете упало у такву ситуацију и зар је све остало важније од човека на овоме свету? Достојевски је записао: „Лепота ће спасити свет“, а ја иако нисам компентентан да исправљам Достојевског, његов вапај ћу допунити следећим цитатом: „Пажња ће спасити свет“.

            Поставља нам се питање зашто су сви најбољи и сви најталентованији отишли, а одговор гласи: овај свет није био довољно нежан према таквим рајским душама. Сведоци смо одласка једне такве рајске душе, Соње Савић. Уста свих нас су нам била пуна хвале за њен рад, а да  се нико уствари и није заинтересовао зашто је она отишла, шта је њу натерало да бољи и правичнији свет нађе у дроги и сконча у њему. Нама је важно да је она била велика, да је пала, отишла и даје сад  више нема. А отишла је управо због тога  што смо ми толико мали, што не знамо да ценимо њену мученичку смрт и што не знамо да је за свако наше постојање на свету потребно много више  пажње, труда  и љубави. И опет на крају отишла је Соња, али у целој овој  причи трагично је то  што ми имамо још Соња, што ми имамо још Кристијани Ф., што ми имамо још „деце са станице Zoo“. И, ко зна, можда смо и ми сви уствари та „деца састанице Zoo“, само још увек не знамо и не мислимо на то.

              Искрено говорећи и шта ће накрају бити. Ништа, то је најједноставније рећи и не огрешити душу. И тако до краја нашега века, који ће се опет преточити у живот наших потомака и њихових потомака. Зар не звуче предивно речи једне песме Џона Ленона: „Љубав је живот, живот је љубав“. Пред сами крај, ја бих  вас замолио, ако сретнете негде Соњу Савић или Кристијану Ф. немојте побећи од њих, јер можда оне баш вас у том тренутку траже. „Шта вам значи та  заштита човекове  средине? Па то почиње с тим што људи уче да се опходе један према другоме. Најпре би то требало да научимо у овој школи. Да се човек занима за оног другог. Да не покушава свако да покаже што већу језичину и да буде што јачи од другог(...)“  (Кристијана Ф. - Ми деца са станице Zoo)

Затровани медиокритетом и необавешћеношћу многи људи ће рећи чему ово и зар  било шта хришћанско постоју у рокенролу, музици садашње омладине? Такви појединци ће одмах навести лоше примере из историје рокенрола, а уопште неће окренути другу страну медаље. О тој другој страни медаље делом нам сведочи београдска рок група „Партибрејкерс“.

„Партибрејкерс“ (у преводу на српски: журколомци) су српска рок група из Београда, основана у августу 1982. године. Основали су је четворица младића: Зоран  „Цане“ (певач), Горан „Минза“ Булатовић (бубњар), Анто Антонијевић (гитариста) и Љубиша Константиновић (гитариста). До сада су објавили дванаест албума. Партибрејкерси су и данас популарни, а  нову екипу осим Цанета и Антона чине: Владислав Рац и Дарко Утвар.

Уместо речи понудићемо доказе, текстове њихових песама:

                                            „Боже, опрости нам                                           
Пружи руку и помилуј нас
Ово је моја молитва
 не заборавинас.“

(Молитва, „Кисело и слатко” 1994)

„Грамзивост и похлепа?
Хвала лепа, хвала лепа.

Пуно жеља, пуно мртвог тела,
Мало пара, пуно лешинара.

Плаћа онај који има,
лицемерје лепи се по свима.

Ако имаш, ти дај
Ако немаш, ти не отимај.“

(Грамзивост и похлепа,

„Грамзивост и похлепа“ 2002)

„Не постоји
Замена за љубав
Само одложена бол
Са наплатом што чека
Иза угла
На лицу без сјаја
Меша се немир
Са страхом
У опасну навику
Тим путем не можеш да стигнеш далеко
Тим путем не можеш“

(Замена за љубав, „Слобода или ништа“2007)

            Ово је само мали извод из текстова групе „Партибрејкерс“, а све  текстове њихових песама  можете пронаћи на интернет сајту групе: www.partibrejkers.net и уверити се у њихову дубоку прожетост хришћанством. Ови стихови као да нам говоре: Бог је свугде присутан где се призива, па макар то било и у „ђаволском“ рокенролу како би појединци рекли. Ово нам потврђују  и речи још једног великана Антоана Егзиперија:„Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.“

Андрићева књига песама у прози ,,Ex Ponto“објављена је 1918. године. Дело се изводи из духа модернизма, али се у трагичној визији света види значајна улога пишчевих преживљавања: затвор 1914. године и интернација до краја рата. Дело је уствари настало као низ неповезаних затворских записа.

            Иво Андрић је у своме делу „Ex Pontо“ описао најдубља стања људске душе, стравичну патњу, тугу и бол а понајвише људскусамоћу, најгору ствар на овоме свету. Нека врста надокнаде за ту самоћу била је религија, али не отворено хришћанска. Али у „Ex Pontu“ има одјека хришћанског, религиозног обраћања али и утехе. „Тешко је бити човјек, Господе!“ вели он бунтовнички на једном месту и иде за хришћанством која је религија страдања (али и васкрсења), глорификује патњу и придружује се саучешћем према јаду ближњега: “Несрећна су браћа моја (...) и ја пружам руку свим несрећним, савладаним, свој браћи својој у патњи“. Осећајући и сам ту патњу Андрићу је неопходно потребна и молитва како би сабрао све своје силе и кренуо даље.Господ је поузданији од ломљиве и превртљиве људске душе, зарад које се свечини. Веома је видљива и хуманистичка нота у доживљају Бога, која нам помаже да човек буде јак јер има наднебеску помоћ.

 Критичари различито говоре о Андрићевом схватању религиозности и Бога. Неки говоре да је његова идеја надовезана на Паскалову идеју „скривеног Бога“, за Шелинга Андрића повезује, веза уметностиса Богом, а све је то у вези са људском истинском вером која једина може осмислити људско битисање.

Но, колико год Андрић био религиозан, за њега однос са Богом није догматско - књишки и канонски, већ Бога доживљава као апсолутни идеал. То је и разумљиво, јер се ни хришћанска етика не задовољава књишким формулацијама и тај однос назива „робовским“ и смешта га нанајнижи степен.

 За Андрића свет без Бога је алогичан и он дели неке вредности које налазимо у хришћанским идеалима. По Андрићу нема проблема у апсолутном бићу - Богу већ је тај проблем у успостављању односа са Богом. Затим следе поједина Андрићева мишљења која преносим: „Бог је неко непознат“ - „Бог је оправдање појединачног постојања“ - „Бог је на небесима“ – „У Богу је свршетак мисли“. Проблем Андрићеве вере у Бога је у томе што је та вера прожета песимизмом, а вера прожета песимизмом је трагична вера,  ирационална вера, не доноси одговор ни утеху,већ изазива бол и патњу. Стога можемо схватити и ону песимистичну Андрићеву молитву: „Бог не би требало да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје је смрт и живот једно те исто“.

 У коначном исходу, Андрић успева да оствари везе са Творцем, и да одговори напитање везе човека са „моћним Богом“. Да би ускладио човекову слободу сасвемоћју и свезнањем Бога, Андрић је прихватио да се човек не налази изван Бога, већ да је у Богу и да је све што чини човек део Божијег промисла: ,,У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај“. Поступак  слободне човекове воље омогућује да заузме херојски став у остварењу хришћанских идеала и прикључења Божанском плану и промислу по Андрићу.

      Колико стесе засигурно пута запитали како онај песник, писац, музичар или интелектаулацизноси ставове који су готово слични хришћанским идејама и хришћанском начинусхватања света и човека. На ово питање је веома тешко одговорити и ја ћу топокушати.                                                                                                                         Посебно занимљиви су текстовисавремених музичара и њихово схватање љубави, највеће ствари на овоме пролазномсвету, после Бога који је и сам љубав. За ваше размишљање о овим питањима даћувам два примера, тј. две песме савремене музике.

„Љубав јеистина, истинитост је љубав;

Љубав јеосећај, осећајност у љубави;

Љубав јечекање, то је љубав.

Љубав јенаговештај, наговештај је љубав;

Љубав јебогаћење, богаћење у љубави;

Љубав јепотрага, то је љубав.

Љубав сити, ти и ја;

Љубав језнање, ми ћемо то сазнати.

Љубав јеслобода, слобода је љубав;

Љубав јеживот, живљење у љубави;

Љубав јепотреба (за другим), то је љубав.“

(Џон Ленон, Љубав /Love/)

                Шта ми имамо са тимЛеноном засигурно биће ваша реакција. Ако сте пажљиво прочитали претходнетекстове сигурно сте приметили велику дозу љубави. Управо та љубав и њеноиспуњење је дошло на свет доласком Исуса Христа. Идеја љубави која зависи оддвоје, љубав која све даје а ништа не тражи и љубави без које није могућеживети управо је исказана у овим текстовима. Ако се варам, ви ме исправите.

                Можда у овометренутку нашој Цркви и друштву треба мало помоћи у сагледавању ситуације истварности каква је данас. Можда је потребно отворити очи за нове хоризонте инове видике. Како би било да се смање разна ограничења и ускогрудост нашихразмишљања.