Vladimir Petrović

         У најдубљем очају живимо. Изгубили смо све oно што је свето. Питам се да ли смо престали бити људи? Не напросто то није никакво реторичко питање већ просто, круцијално, људско па колики год ми били нељуди? Где се изгубила она доброта коју смо некада ималли.                                                                                                                  У пролазу ћете срести људе који се муче са својим проблемима и страховима. Хоће ли сутра бити посла, хоће ли бити хлеба, хоће ли моје дете гладовати и тако у недоглед. И јурећи да избегнемо своје страхове нисмо свесни да газимо по другим људима не питајући се да ли и они можда јуре да би зарадили за ту кришку хлеба. На крају напросто ни тај хлеб није толико битан. Битна је љубав, из које ће изаћи тај хлеб. А ту љубав, колико год она била утопијска, не поседујемо.

Не треба нешто посебно демонстрирати овај феномен. Напротив, он је толико видљив на сваком кораку нашега живота. Лепота се некако изгубила, а само нас ружноћа окружује. Све што је око нас, оно што би требало да нас мотивише је нестало. Изгледа да пожртвованост и љубав постоје само на филмским платнима али нажалост и са платна се скидају.                                                                                Политика не служи више да би била у интересу народа већ да би  уназадила те људе. Најилустративнији пример за то је једна прича који гласи овако: „Човек седи на улици и плаче. Приђе Исус и пита га шта му је. -Слеп сам од рођења.- Исус га дотакне и човек прогледа. Видео то српски политичар, па приђе Христу и каже: -Помози и мени, хоћу да постанем поштен!- Исус само седе и заплаче.“

Стање није ништа боље ни у нашој цркви. Људи који би требали да служе народу, да га упућују у вечну заједницу са Христом имају много веће проблеме. Нпр, како ће да купе новог Аудија, али ако узму у обзир све чињенице ни нов „мерџа“ није лош. Народ је стадо оваца које се шиша. Вероватно би наши црквени великодостојници Христу рекли оно је и му и Велики Инквизитор говори: „Што си сад долазио, да нам сметаш?“

На улицама сваки дан протести, неслагања, бунтови, параде... Сви су угрожени, а нико не гледа на малога човека који не зна ни како да се понаша, ни где се он уопште налази. Као да смо ушли у зачарани круг Кафкиног „Процеса“, оптужени за оно што не схватамо у потпуности.

И тако дан за даном, док се пуне редови црне хронике, ми табамо и таворимо не знајући ни ко смо ни шта смо. Хоће ли доћи крај томе? Не знам? Има ли решења? Не знам? Сигурно има неко паметнији који све види и који све зна. И ваљда ће доћи крај овој осуди која нам није јасна, иако живимо у њеном кругу.