Vladimir Petrović

Често пролазимо поред различитих људи ни не примећујући их. Тако је  вероватно било и са оним младићем који је пре неки дан хтео да скочи са „Газеле“. Нико није могао схватити на основу његовог изгледа, да ће нам он баш данас загорчавати живот, покушавајући да нас натера да ми схватимо његов. Схватили смо га у потпуности и зато смо му довикивали да скачи са моста, да не смета, итд. Схватио је и он вероватно да је живот вреднији од показивања свог јада још јаднијим људима без мозга и љубави. И сви су га приметили, али не покушавши погледати свој лик у огледалу јер би у њему видели баш тог јадника. Такав је живот... Али колико би ви дали да можете да сачувате свој живот и колико вам он значи. Хајде да покушамо да то заједно решимо.

Искуство говори да се жеља за животом највише пројављује у опасности. Истина зар не? Али та истина важи само кад је наш живот у питању или живот наших ближњих. Колико је тешко стићи до својих „неближњих“ или просто речено нама далеких. Нобеловац Жозе Сарамангу је рекао: „Трошимо милијарде долара да бисмо отишли у свемир, у часу када милиони људи умиру у Африци. Лакше је стићи на Месец, него до свог ближњег.“ И даље чврсто верујем да човек најбоље схвати свој живот тек кад му је угрожен и за ову тврдњу ћу вам изнети примере.

Замислите човека који цео живот глуми самоубицу и покушава да се убије. Али то никад не уради. Одједном је затворен у једној просторији и добија задатак да унакази своје тело да би преживео. Он има могућност избора да само остане где се налази и доврши оно што је за време свога живота започео. Шта мислите да је урадио?

Друга сцена живота, слагалице дугих тренутака нашег лаганог бивствовања, тече овако. Вечити криминалац који је готово цео свој живот провео иза решетака треба да се ослободи вечно ланаца уништавањем својих руку. Можда већ нагађате шта је урадио.

И на крају малог дела велике животне слагалице инспекторка која је изгубила свој живот, бринући о другим животима, треба да потврди примат свог, тако што ће се одрећи свога тела (сцене из филма „Saw“). Одговор ових људских драма је био очекиван и потврдан. Сви они се боре за своје животе, готово не размишљајући на последице. 

Колико је људи нестало због наше небриге и хоће ли наш живот бити један од тих, морамо да се запитамо. Можемо ли даље овако? Мора ли нам се десити нешто слично овоме да бисмо схватили свој живот?  Постоји много лакших начина као што су залазак сунца, мала дечица или љубав у свим својим облицима.

Тек тада ћемо схватити колико је наш живот велики и колико зависи од нас. До следећег сусрета у пролазу желим вам срећан живот у  његовој замршеној слагалици.