ТРАГОВИ БОГОТРАЖЕЊА У „ЕX PONTU“ ИВЕ АНДРИЋА
Андрићева књига песама у прози ,,Ex Ponto“објављена је 1918. године. Дело се изводи из духа модернизма, али се у трагичној визији света види значајна улога пишчевих преживљавања: затвор 1914. године и интернација до краја рата. Дело је уствари настало као низ неповезаних затворских записа.
Иво Андрић је у своме делу „Ex Pontо“ описао најдубља стања људске душе, стравичну патњу, тугу и бол а понајвише људскусамоћу, најгору ствар на овоме свету. Нека врста надокнаде за ту самоћу била је религија, али не отворено хришћанска. Али у „Ex Pontu“ има одјека хришћанског, религиозног обраћања али и утехе. „Тешко је бити човјек, Господе!“ вели он бунтовнички на једном месту и иде за хришћанством која је религија страдања (али и васкрсења), глорификује патњу и придружује се саучешћем према јаду ближњега: “Несрећна су браћа моја (...) и ја пружам руку свим несрећним, савладаним, свој браћи својој у патњи“. Осећајући и сам ту патњу Андрићу је неопходно потребна и молитва како би сабрао све своје силе и кренуо даље.Господ је поузданији од ломљиве и превртљиве људске душе, зарад које се свечини. Веома је видљива и хуманистичка нота у доживљају Бога, која нам помаже да човек буде јак јер има наднебеску помоћ.
Критичари различито говоре о Андрићевом схватању религиозности и Бога. Неки говоре да је његова идеја надовезана на Паскалову идеју „скривеног Бога“, за Шелинга Андрића повезује, веза уметностиса Богом, а све је то у вези са људском истинском вером која једина може осмислити људско битисање.
Но, колико год Андрић био религиозан, за њега однос са Богом није догматско - књишки и канонски, већ Бога доживљава као апсолутни идеал. То је и разумљиво, јер се ни хришћанска етика не задовољава књишким формулацијама и тај однос назива „робовским“ и смешта га нанајнижи степен.
За Андрића свет без Бога је алогичан и он дели неке вредности које налазимо у хришћанским идеалима. По Андрићу нема проблема у апсолутном бићу - Богу већ је тај проблем у успостављању односа са Богом. Затим следе поједина Андрићева мишљења која преносим: „Бог је неко непознат“ - „Бог је оправдање појединачног постојања“ - „Бог је на небесима“ – „У Богу је свршетак мисли“. Проблем Андрићеве вере у Бога је у томе што је та вера прожета песимизмом, а вера прожета песимизмом је трагична вера, ирационална вера, не доноси одговор ни утеху,већ изазива бол и патњу. Стога можемо схватити и ону песимистичну Андрићеву молитву: „Бог не би требало да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје је смрт и живот једно те исто“.
У коначном исходу, Андрић успева да оствари везе са Творцем, и да одговори напитање везе човека са „моћним Богом“. Да би ускладио човекову слободу сасвемоћју и свезнањем Бога, Андрић је прихватио да се човек не налази изван Бога, већ да је у Богу и да је све што чини човек део Божијег промисла: ,,У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај“. Поступак слободне човекове воље омогућује да заузме херојски став у остварењу хришћанских идеала и прикључења Божанском плану и промислу по Андрићу.