Vladimir Petrović

         У најдубљем очају живимо. Изгубили смо све oно што је свето. Питам се да ли смо престали бити људи? Не напросто то није никакво реторичко питање већ просто, круцијално, људско па колики год ми били нељуди? Где се изгубила она доброта коју смо некада ималли.                                                                                                                  У пролазу ћете срести људе који се муче са својим проблемима и страховима. Хоће ли сутра бити посла, хоће ли бити хлеба, хоће ли моје дете гладовати и тако у недоглед. И јурећи да избегнемо своје страхове нисмо свесни да газимо по другим људима не питајући се да ли и они можда јуре да би зарадили за ту кришку хлеба. На крају напросто ни тај хлеб није толико битан. Битна је љубав, из које ће изаћи тај хлеб. А ту љубав, колико год она била утопијска, не поседујемо.

Не треба нешто посебно демонстрирати овај феномен. Напротив, он је толико видљив на сваком кораку нашега живота. Лепота се некако изгубила, а само нас ружноћа окружује. Све што је око нас, оно што би требало да нас мотивише је нестало. Изгледа да пожртвованост и љубав постоје само на филмским платнима али нажалост и са платна се скидају.                                                                                Политика не служи више да би била у интересу народа већ да би  уназадила те људе. Најилустративнији пример за то је једна прича који гласи овако: „Човек седи на улици и плаче. Приђе Исус и пита га шта му је. -Слеп сам од рођења.- Исус га дотакне и човек прогледа. Видео то српски политичар, па приђе Христу и каже: -Помози и мени, хоћу да постанем поштен!- Исус само седе и заплаче.“

Стање није ништа боље ни у нашој цркви. Људи који би требали да служе народу, да га упућују у вечну заједницу са Христом имају много веће проблеме. Нпр, како ће да купе новог Аудија, али ако узму у обзир све чињенице ни нов „мерџа“ није лош. Народ је стадо оваца које се шиша. Вероватно би наши црквени великодостојници Христу рекли оно је и му и Велики Инквизитор говори: „Што си сад долазио, да нам сметаш?“

На улицама сваки дан протести, неслагања, бунтови, параде... Сви су угрожени, а нико не гледа на малога човека који не зна ни како да се понаша, ни где се он уопште налази. Као да смо ушли у зачарани круг Кафкиног „Процеса“, оптужени за оно што не схватамо у потпуности.

И тако дан за даном, док се пуне редови црне хронике, ми табамо и таворимо не знајући ни ко смо ни шта смо. Хоће ли доћи крај томе? Не знам? Има ли решења? Не знам? Сигурно има неко паметнији који све види и који све зна. И ваљда ће доћи крај овој осуди која нам није јасна, иако живимо у њеном кругу.

Често пролазимо поред различитих људи ни не примећујући их. Тако је  вероватно било и са оним младићем који је пре неки дан хтео да скочи са „Газеле“. Нико није могао схватити на основу његовог изгледа, да ће нам он баш данас загорчавати живот, покушавајући да нас натера да ми схватимо његов. Схватили смо га у потпуности и зато смо му довикивали да скачи са моста, да не смета, итд. Схватио је и он вероватно да је живот вреднији од показивања свог јада још јаднијим људима без мозга и љубави. И сви су га приметили, али не покушавши погледати свој лик у огледалу јер би у њему видели баш тог јадника. Такав је живот... Али колико би ви дали да можете да сачувате свој живот и колико вам он значи. Хајде да покушамо да то заједно решимо.

Искуство говори да се жеља за животом највише пројављује у опасности. Истина зар не? Али та истина важи само кад је наш живот у питању или живот наших ближњих. Колико је тешко стићи до својих „неближњих“ или просто речено нама далеких. Нобеловац Жозе Сарамангу је рекао: „Трошимо милијарде долара да бисмо отишли у свемир, у часу када милиони људи умиру у Африци. Лакше је стићи на Месец, него до свог ближњег.“ И даље чврсто верујем да човек најбоље схвати свој живот тек кад му је угрожен и за ову тврдњу ћу вам изнети примере.

Замислите човека који цео живот глуми самоубицу и покушава да се убије. Али то никад не уради. Одједном је затворен у једној просторији и добија задатак да унакази своје тело да би преживео. Он има могућност избора да само остане где се налази и доврши оно што је за време свога живота започео. Шта мислите да је урадио?

Друга сцена живота, слагалице дугих тренутака нашег лаганог бивствовања, тече овако. Вечити криминалац који је готово цео свој живот провео иза решетака треба да се ослободи вечно ланаца уништавањем својих руку. Можда већ нагађате шта је урадио.

И на крају малог дела велике животне слагалице инспекторка која је изгубила свој живот, бринући о другим животима, треба да потврди примат свог, тако што ће се одрећи свога тела (сцене из филма „Saw“). Одговор ових људских драма је био очекиван и потврдан. Сви они се боре за своје животе, готово не размишљајући на последице. 

Колико је људи нестало због наше небриге и хоће ли наш живот бити један од тих, морамо да се запитамо. Можемо ли даље овако? Мора ли нам се десити нешто слично овоме да бисмо схватили свој живот?  Постоји много лакших начина као што су залазак сунца, мала дечица или љубав у свим својим облицима.

Тек тада ћемо схватити колико је наш живот велики и колико зависи од нас. До следећег сусрета у пролазу желим вам срећан живот у  његовој замршеној слагалици.                             

                     

Можда вам овај наслов звучи провокативно али верујте да није. Како ви замишљате свој живот? Ставите прст на чело и размислите. Ако не можете да дате одговор ја вам препоручујем помоћ за то. Како и где? Одговор се налази у једном америчком филму. Ако нећете да ми верујете на реч онда  погледајте филм „Листа последњих жеља“ (Тhe bucket list). 

Типична холувудска прича о двоје стараца (један наравно богат а други сиромашан)  која добијају канцер и преостаје им шест месеци живота. Довољно, зар не. Није, постоји и листа последњих жеља који они треба да ураде. И шта они чине, полазе на обилазак света тражећи нове људе, сазнајући нове стваре. Али шта је поента, онај богаташ са почетка филма као и онај сиромах схватају да богатство није циљ нашега живота већ постоји нешто велико и веће изнад нас самих. Да ли би ви могли да закључите то. Можете ли да схватити да постоји нешто што је данас веће од новца, од  пролазних  ствари, од свега онога што нас дели од оних великих циљева и љубави. 

Сада прелазим на поенту. Молим вас да прочитате следећи одељак.  „Драги Едварде, снебивао сам се последњих дана око тога да ли би требало да напишем ово. На крају сам схватио да ћу зажалити ако то не урадим, зато, ево га. Знам да нисмо били најбоље расположени када смо се последњи пут видели. Нисам хтео да буде тако. Верујем да сам одговоран и жао ми је. Али, искрен да будем, да имам прилику, то бих направио поново. Вирџиниа каже да сам отишао као странац, а вратио се као муж. То дугујем теби. Не могу да ти вратим за све што си учинио за мене. Уместо да покушам замолићу те да ми урадиш нешто. Нађи радост у свом животу. Једном си рекао да ниси свако. То је истина, сигурно ниси свако, али свако и јесте свако. Мој пастир увек каже да су наши животи потоци који утичу у исту реку према сваком рају који лежи иза водопада.Нађи радост у свом животу.“

Ако је нашем јунаку један смртник пружио шест месеци  дивног живота замислите само колико је нама Бог дао таквих тренутака. Да ли му шта дугујете и како да му кажете хвала?  Вероватно дајући другима оно што је он вама дао. Само пазите можда немате оних шест месеци да остварите списак последњих жеља. Ја ћу вам своје жеље рећи други пут, обећавам.